Stevan Grujić, ratar iz mesta Nadalj u Vojvodini u svoju uspešnu borbu sa izazovima ratarstva uključio je i „Agroprotekt kredit“ sa integrisanom polisom osiguranja useva, koji je, u okviru Nemačko-srpske razvojne saradnje, razvila „Banca Intesa“ u saradnji sa kompanijom „Generali osiguranje Srbija“ i KfW Banke za obnovu i razvoj, po nalogu Vlade Savezne Republike Nemačke.

„Nije dobro ni da zavisite samo od onog što vam zemlja da, ni da budete poljoprivrednik takozvanog tašna-mašna tipa, to jest da radite samo otkup, prodaju, trgovinu…“, kaže odmah na početku razgovora Stevan Grujić, za koga na prvi pogled shvatite da nije klasičan poljoprivrednik kakvog zamišljaju oni koji nemaju baš mnogo prilike da cipele uprljaju vojvođanskom crnicom.

Dok silazi sa traktora i izdaje uputstva prijateljima s kojima je tog popodneva na svoj salaš traktorom dovezao slavske stolice, naš sagovornik izgleda vidno zadovoljan. „Pšenica je posejana, zimsko oranje je završeno, mašine su parkirane. Sada koljemo svinje, prebiramo čvarke i rezimiramo gubitak ili profit, šta ko te godine ima“, komentariše uz osmeh, dok se mi instant zaljubljujemo u etno-kuću i dvorište u koje ulazimo. Nasledio ih je, kaže, a onda i renovirao sačuvavši sve detalje prvobitnog izgleda.

Pastoralni mir ovog salaša nakon nekog vremena zamenjujemo kancelarijskim prostorom okruženim mašinama i ambarima, a elokventna priča gazde Grujića prirodno nas vodi slušanju.

„Poljoprivredom, to jest ratarstvom počeo sam da se bavim kao mali, sa ćaletom, i zavoleo sam to. Tako je i on počinjao sa svojim ocem. Nakon srednje škole vratio sam se i počeo da radim zemlju. Odmah sam shvatio da ne možeš da opstaneš tako što samo baciš nešto semena, pa šta ti Bog da! Moraš da radiš više uvezanih stvari, da se uz to osiguravaš, da s vremena na vreme uzmeš neki kredit kako bi mogao da zaradiš. Dođe, na primer, godina kao ova kada su prinosi zbog suše katastrofalni. Prošle godine sa zasejanih 50 hektara soje skinuli smo 150 tona. To je bilo pristojno. Ove godine, sa iste površine, uzimamo 30 tona! To vam je poljoprivreda. Tehnički si u gubitku, ali imaš neku akumulaciju od prošle godine, malo preplivaš sa kreditom, pa uspeš neki deo robe da sačuvaš. Zato se profitabilnost u ratarenju mora gledati na tri godine.

Moje poljoprivredno gazdinstvo broji 32 hektara, ali dosta zemlje uzimamo u zakup, pa sejemo obično na oko 150 hektara. Uglavnom pšenicu, kukuruz i soju. U okviru preduzeća ’Agro Grujić’, koje funkcioniše na principu zadruge, bavimo se i finansiranjem kooperanata, otkupom i prodajom poljoprivrednih proizvoda. Pored toga, imamo silos za skladištenje od 500 tona, koji sam sagradio najpre za svoje potrebe, da ne moram odmah da prodam čim skinem useve sa parcele, nego da mogu da sačekam bolju cenu, da budem svoj gazda.

Retko sam ranije uzimao kredite za ratarstvo. Uzeo sam neki manji iznos kad sam gradio silos. Ali, osiguranje sam uzimao uvek upravo zato što zakupljujem zemlju, pa moram da budem siguran da ću, ako udari grad i sve pobije, moći od osiguranja da pokrijem bar rentu, da ne budem na gubitku. Kada su mi u ’Banca Intesa’ ponudili ’Agroprotekt kredit’, video sam da je povoljan. Faktički je kamatu pokrivalo gratis osiguranje, koje bih ja i inače platio. Ipak, najvažniji razlog da uzmem taj kredit bilo je to što mi se više isplati da repromaterijal, đubrivo i seme, kupim nego da se robno zadužim. Kada se robno zadužite, to znači da na kraju morate da vratite seme koje ste uzeli za setvu, a ovako imate gotov proizvod i sve što proizvedete možete da prodate i vratite novac.

Ovaj posao nije lak, ali nemam u planu da u budućnosti radim nešto drugo. Možemo samo da širimo posao ili da se specijalizujemo kako bismo ostvarili veći profit. Na primer, da se orijentišemo na voćarstvo ili vinogradarstvo kako bismo bili sigurniji zbog stalne oscilacije cena robe. Upravo sin i ćerka na tome insistiraju, hoće maline i lešnike. Sin će, nadam se, nastaviti da radi porodični posao. Sada je na fakultetu na trećoj godini, studira agroekonomiju, ali uključen je u sve kad god je kod kuće. Ćerka je apsolvent na Tehnološkom fakultetu. Ona se odlučila za nešto što nema toliko veze sa ovim porodičnim, ali i nju zanima.“ Dok noć lagano pada na Nadalj, ostavljamo za sobom karakteristične vojvođanske šorove utonule u mir ravnice. Tako će biti sve do februara, marta, kada kreće priprema pšenice. Ali pravi posao počeće tek u aprilu i maju sa setvom. U julu mašine opet kreću u žetvu pšenice, a krajem avgusta i početkom septembra sleduje još skidanje soje i berba kukuruza. U međuvremenu teče slavska atmosfera, gustiraju se pomenuti čvarci i, sudeći prema primeru gazde Grujića, osim slavskog, pravi i biznis plan, u koji će, po svemu sudeći i treći put za redom biti uključen i „Agroprotekt kredit“, kojim je naš sagovornik, kako kaže, veoma zadovoljan.